THE LEGAL STATUS OF REGIONAL OR MINORITY LANGUAGES: UKRAINIAN AND FOREIGN EXPERIENCE
Abstract and keywords
Abstract (English):
The legal status of regional or minority languages in Ukraine, Post-Soviet space and European understanding is studied. The author proves that Ukraine stretches the meaning of regional languages, provided by European Charter for Regional or Minority Languages. The regional languages rather play the role of the largest national minorities’ languages than disappearing ones in Ukraine. National minorities did not get appropriate protection of their language rights that is why they had to take advantage of international legal rules. Ukraine had to extend the concept of “regional language” to the largest national minorities’ languages to use international law effectively. Thus, the legal status of regional languages has been changed in national language law. Thanks to European Charter for Regional or Minority Languages the idea of regional language got implanted in language policy terminology. That is why the lawmakers decided not to decline it during new language Act working out. The Ukrainian experience exemplifies modification of the legal status of regional languages, its adaptation to language situation and has no analogs in Post-Soviet space.

Keywords:
post-Soviet space, regional language, language policy, European Charter for Regional or Minority Languages.
Text

Вопрос защиты языков национальных меньшинств был поднят сразу после дезинтеграции СССР и обретения Украиной независимости. Языковая идентификация стала фактором этнокультурного раскола и катализатором дезинтеграционных процессов, которые продолжались на территории государства еще много лет после его формирования. Об этом свидетельствуют внешние и внутренние попытки усомнится в территориальной принадлежности отдельных административных единиц Украине. К примеру, Автономная Республика Крым провозгласила независимость 4 сентября 1991 г. — чрезвычайная сессия Верховного Совета автономии приняла Декларацию о государственном суверенитете республики, уже являющейся на тот момент составной частью Украины. Этим документом Верховный Совет Крыма провозгласил создание правового демократического государства в составе Украины, тем самым инициировав процесс федерализации государства. Среди причин принятия решения о независимости спикер Верховного Совета Крыма назвал желание крымчан сохранить исторические связи с Россией и опасения возникновения противостояния по языковому принципу, которое назревало в пре имущественно русскоговорящем Крыму [1]. Русскоязычное население полуострова, составлявшее большинство, таким образом выражало недовольство языковой политикой Киева, основанной на поддержке и защите только государственного языка. Поэтому Декларация и провозглашала самостоятельность Крыма в решении этнонациональных вопросов (науки, образования, языков, культурного и духовного развития) на своей территории, а также гарантировала всем национальностям, проживающим на его территории, право их свободного национально-культурного развития [2].

Декларация о государственном суверенитете Крыма была расценена как угроза национальной безопасности и территориальной целостности Украины и упразднена в 1994 г. постановлением Верховной Рады Украины. Тем не менее вопрос защиты негосударственных языков, доминирующих в отдельных регионах страны, оставался открытым. Этнонациональное напряжение и недовольство частично гасилось с помощью достаточно мягкой государственной языковой политики по отношению к языкам многочисленных национальных меньшинств — русскому, румынскому, венгерскому, польскому. Их отдельным представителям для комфортного проживания на территории Украины владение государственным языком не понадобилось вообще. В отличии от других постсоветских государств (стран Балтии, Казахстана), Украина отказалась от жесткой модели языковой политики, которая состоит в навязывании государственного языка национальным меньшинствам, официальной дискриминации по языковому признаку, пытаясь с помощью невмешательства и неущемления языковых прав меньшинств сохранить межэтнический мир и стабильность в государстве.

References

1. 15-letie provozglasheniya nezavisimosti Kryma [Elektronnyy resurs] / Vseukrainskoe obshchestvennoe ob´´edinenie «Edinoe otechestvo». URL: http://www.otechestvo.org.ua/main/20069/413.htm (data obrashcheniya: 24.05.2013).

2. Deklaratsiya «O gosudarstvennom suverenitete Kryma». Vedomosti Verkhovnogo Soveta Kryma. 1991-1992. № 2. St. 80.

3. Zakon URSR «Pro movi v Ukraїns´kіy RSR». Vіdomostі Verkhovnoї Radi URSR. 1989. Dodatok do № 45. St. 631.

4. Shemshuchenko Yu., Gorbatenko V. Zakonodavstvo pro movi v Ukraїnі: khronologіchniy monіtoring, klasifіkatsіya, ponyatіyna osnova / Yu.Shemshuchenko, V. Gorbatenko. Movna situatsіya v Ukraїnі: mіzh konflіktom і konsensusom. K.: ІPіEND іmenі І.F. Kurasa NAN Ukraїni, 2008. S. 157.

5. Konstitutsіya Ukraїni. Vіdomostі Verkhovnoї Radi Ukraїni. 1996. № 30. St. 141.

6. Zakon Ukraїni «Pro natsіonal´nі menshini v Ukraїnі»// Vіdomostі Verkhovnoї Radi Ukraїni. 1992. № 36. St. 529.

7. Kakovkina E. Konstitutsionnoe (gosudarstvennoe) pravo Rossii. M.: Yurayt-Izdat, 2009. S. 67.

8. Evropeyskaya Khartiya regional´nykh yazykov ili yazykov men´shinstv i poyasnitel´nyy doklad. Seriya «Evropeyskie dogovory». № 148. Strasburg: Izd-vo Soveta Evropy, 1992. S. 9.

9. Kresіna І., Yavіr V.Problemi іmplementatsії norm mіzhnarodnogo prava u natsіonal´ne zakonodavstvo pro movi. Movna situatsіya v Ukraїnі: mіzh konflіktom і konsensusom. K.: ІPіEND іmenі І.F. Kurasa NAN Ukraїni, 2008. S. 203.

10. Zakon Ukraїni «Pro zasadi derzhavnoї movnoї polіtiki» [Elektronnyy resurs] / Verkhovna Rada Ukraїni. URL: http://w1.c1.rada.gov.ua/pls/zweb2/webproc4_1?id=&;pf3511=41018 (data obrashcheniya: 27.05.2013).

Login or Create
* Forgot password?